Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je 8. septembra da zemlja za približno godinu dana namerava da počne proizvodnju balističkih raketa dugog dometa. Prema njegovim rečima, razvoj tog pravca omogućen je, između ostalog, zahvaljujući dobijanju stranih tehnologija od nekoliko država, čija imena nije otkrio.

Informaciju potvrđuje više srpskih medija, uključujući Forbes Srbija i N1, koji prenose Vučićevu izjavu pozivajući se na agenciju Beta. Predsednik ju je izneo na otvaranju srpsko-uzbekistanskog poslovnog foruma u Beogradu u okviru zvanične posete predsednika Uzbekistana Šavkata Mirzijojeva. Samu posetu i održavanje foruma 8. septembra potvrđuju zvanični materijali predsednika Srbije i Uzbekistana.

„Napredujemo u našoj odbrambenoj industriji, dobijamo transfer tehnologija od nekih sila i za godinu dana počinjemo proizvodnju balističkih raketa dugog dometa“, izjavio je Vučić. U potpunijoj verziji svog obraćanja on je takođe precizirao da Srbija već proizvodi rakete manjeg dometa. Beograd je, prema njegovim rečima, spreman da u toj oblasti sarađuje i sa Uzbekistanom.

Izjava ne znači da Srbija počinje raketni program od nule. Zemlja već ima sopstvenu tehnološku bazu za proizvodnju raketa klase zemlja-zemlja. Državni izvoznik naoružanja Yugoimport-SDPR predstavlja sistem Šumadija sa balističkom raketom Jerina. U aktuelnim materijalima kompanije navodi se domet do 300 km. Razvoj Jerine vodili su srpski Yugoimport-SDPR i EDePro, a sama Šumadija je već više puta prikazivana na međunarodnim sajmovima i vojnim događajima.

Zato Vučićevu izjavu verovatno treba razumeti pre svega kao prelazak u novu fazu serijske proizvodnje i daljeg razvoja postojeće srpske raketne škole uz korišćenje stranih tehnologija. Pritom predsednik nije saopštio ni pretpostavljeni domet budućih raketa, ni obim proizvodnje, ni preduzeća koja će učestvovati u programu.

Najzanimljivije ostaje pitanje na koje je tačno „sile“ Vučić mislio. U otvorenim izvorima zasad nema direktne potvrde prenosa Srbiji tehnologije proizvodnje konkretne balističke rakete. Međutim, analiza odbrambenih veza Beograda omogućava da se izdvoji nekoliko najverovatnijih partnera.

Na prvom mestu po ukupnosti otvorenih podataka nalazi se Kina. U septembru 2025. godine Ministarstvo odbrane Srbije zvanično je saopštilo posle pregovora sa predstavnicima Uprave za razvoj naoružanja Centralnog vojnog saveta NR Kine da je Kina glavni srpski partner u oblasti PVO i bespilotnih sistema. Tada su strane direktno navele nameru da saradnju prošire sa nabavki i zajedničkog razvoja na prenos proizvodnih tehnologija. Formulacija se gotovo poklapa sa sadašnjim Vučićevim rečima o dobijanju tehnološkog transfera od „nekih sila“.

Kina ima jednu od najvećih svetskih škola razvoja raketnog naoružanja i već je Srbiji isporučivala složene sisteme naoružanja. Zato upravo NR Kina izgleda kao najverovatniji kandidat za ulogu jednog od izvora novih kompetencija. Međutim, zvaničnih podataka o prenosu Beogradu upravo kineske tehnologije balističkih raketa nema.

Drugi najverovatniji partner izgleda Izrael. Tokom poslednje dve godine vojno-tehnička saradnja Beograda sa izraelskim kompanijama naglo se proširila. Reuters je javio da je Srbija od Izraela kupila veliki paket naoružanja koji uključuje raketne sisteme dugog dometa, bespilotne letelice i sredstva za elektronsko ratovanje. U aprilu 2026. godine Vučić je takođe najavio zajedničku proizvodnju borbenih dronova sa Izraelom. Partner srpskog Yugoimport-SDPR-a je Elbit Systems.

Izraelski mediji su 2025. godine identifikovali Srbiju kao kupca paketa kompanije Elbit Systems vrednog oko $1,63 mlrd, koji uključuje sisteme dugometnog preciznog dejstva, bespilotne sisteme i drugu opremu. Sam čin prenosa Srbiji tehnologije proizvodnje balističkih raketa u okviru tih ugovora nije potvrđen, pa se Izrael može smatrati verovatnim tehnološkim partnerom samo na nivou analitičke procene.

Još jedan mogući partner mogu biti Ujedinjeni Arapski Emirati. Srbija već oko deset godina aktivno sarađuje sa UAE u odbrambenoj industriji. Yugoimport je radio sa emiratskom EDGE Group, uključujući njenu raketnu i oružanu diviziju, a strane su razgovarale o zajedničkim investicijama, razvoju i proizvodnji. Međutim, dostupni zvanični dokumenti češće govore o prenosu srpskih tehnologija u UAE nego o obrnutom transferu, pa verovatnoća da su upravo Emirati glavni izvor nove srpske raketne tehnologije izgleda niža.

Francuska takođe sprovodi značajan transfer odbrambenih tehnologija u Srbiju u okviru nabavke lovaca Rafale. U junu 2026. godine zaključeni su novi sporazumi sa Dassault Aviation, Dassault Systèmes i Thales, koji predviđaju prenos tehnologija, obuku i razvoj srpske proizvodne baze. Međutim, objavljeni projekti odnose se pre svega na avijaciju, digitalno projektovanje i proizvodne tehnologije. Nema znakova francuskog učešća neposredno u srpskom programu balističkih raketa.

Rusija teoretski takođe poseduje potrebne tehnologije i istorijski je bila jedan od glavnih vojno-tehničkih partnera Srbije. Međutim, tokom poslednjih nekoliko godina praktična saradnja Beograda sa Moskvom u oblasti novog naoružanja znatno je otežana ruskim ratom protiv Ukrajine, režimom sankcija i logističkim ograničenjima. U otvorenim izvorima nema znakova nedavnog rusko-srpskog programa transfera tehnologija za proizvodnju balističkih raketa dugog dometa.

Tako je najverovatnija verzija danas kombinacija sopstvene srpske raketne baze sa tehnologijama koje se dobijaju pre svega od Kine i, moguće, Izraela. Kina izgleda kao najsnažniji kandidat upravo zato što je Ministarstvo odbrane Srbije ranije zvanično potvrdilo planove za prenos proizvodnih tehnologija i zajednički razvoj visokotehnoloških sistema. Izrael zauzima drugo mesto zahvaljujući velikim nabavkama dugometnog oružja i prelasku odnosa sa Beogradom sa jednostavne trgovine oružjem na zajedničku proizvodnju.

Pritom se zasad ne može zaključiti da su Peking ili Tel Aviv već preneli Srbiji konkretnu konstrukciju balističke rakete. Vučić je svesno upotrebio množinu - „od nekih sila“ - i nije imenovao partnere. Nije isključeno da će novi srpski sistem u značajnoj meri biti nacionalni razvoj, a da se strani transfer odnosi na pojedinačne proizvodne kompetencije i tehnologije potrebne za dovođenje postojećeg programa do serijske proizvodnje.

Ako rok koji je Vučić najavio bude ispoštovan, proizvodnja bi trebalo da počne okvirno do jeseni 2027. godine. Za Srbiju će to biti kvalitativna promena mogućnosti sopstvene odbrambene industrije i ojačati njenu poziciju kao jednog od najrazvijenijih proizvođača naoružanja na Balkanu.