Srbija ostaje poslednji veliki proizvođač šećera na Zapadnom Balkanu, pošto je zadržala industrijsku bazu koja je uglavnom nestala u susednim zemljama. To je zaključak do kog su došli analitičari iz Parametara.

Tokom poslednje decenije industrija šećera u regionu dramatično se smanjila. U Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji pogoni za preradu su zatvoreni ili značajno smanjeni na pozadini pada profitabilnosti nakon liberalizacije tržišta šećera EU, rastućih troškova energije i rada i povećane konkurencije velikih evropskih proizvođača.

Za razliku od suseda, Srbija je sačuvala prerađivačku infrastrukturu i praktično ostala jedina zemlja u regionu s industrijskom proizvodnjom šećera.

Međutim, sektor je pod pritiskom. Poljoprivrednici smanjuju zasade šećerne repe jer se preusmeravaju na profitabilnije useve, a pritisak pojačavaju i nestabilnost globalnih cena i visok energetski intenzitet proizvodnje. Posledica je da proizvodnja poslednjih godina opada umesto da raste.

Istovremeno, Srbija održava vertikalnu vezu između gajenja šećerne repe i prerade, što pomaže u održavanju stabilnog lanca snabdevanja. Promenila se i uloga Srbije u izvozu: dok je ranije bila širi regionalni dobavljač i aktivno trgovala s tržištima EU, izvoz je sada selektivniji i osetljiviji na cene. Istovremeno, kolaps proizvodnje u susednim zemljama pojačao je značaj Srbije kao poslednjeg dobavljača za tržišta Zapadnog Balkana.

Značaj ovog sektora prevazilazi konvencionalnu tržišnu logiku. S obzirom na to da susedne zemlje zavise od uvoza, Srbija u praksi deluje kao regionalni tampon-dobavljač, što industriju šećera čini strateškim faktorom prehrambene bezbednosti na Balkanu.

Srpska industrija šećera danas manje liči na razvojnu priču, a više na primer golog opstanka. Ali upravo taj opstanak daje sektoru veću stratešku težinu u sve nestabilnijoj regionalnoj ekonomiji.